Etimološko značenje pojma recidiv je ponovna pojava oboljenja za koje se smatra da je izlečeno kod istog bolesnika. Kad su u pitanju bolesti zavisnosti pojam recidiva se vezuje za ponovnu upotrebu supstance posle kraće ili duže apstinencije. Preciznije, u kliničkom smislu, recidiv znači ponovnu upotrebu supstance u toku ili posle određenog perioda lečenja. Ponovna upotreba sup- stance posle kraće ili duže apstinencije, koja nije rezultat lečenja, nije recidiv   u kliničkom značenju. Takođe, upotreba supstance radi ublažavanja apstinenci- jalnih simptoma neposredno posle prethodne upotrebe (istog ili narednog dana) nije recidiv u navedenom kliničkom smislu (16).

Recidiv nije samo biološki uslovljen. On se ne javlja samo i isključivo zbog žudnje, tj. neodoljive potrebe za supstancom koja je tipična za hronične za- visnike. Recidiv je i situaciono – socijalno uslovljen ili provociran. Mnogi alkoholičari recidiviraju bez evidentne fiziološke potrebe za alkoholom, a pod snažnim pritiskom zbog porodičnog ili socijalnog okruženja koje ih navodi da piju. S druge strane, uočljiva je povezanost između određenih događaja, stanja ili krize i recidiva. Oni su razlog i „opravdanje“ za ponovno korišćenje supstance. Ličnost zavisnika, dužina korišćenja supstance („zavisnički staž“), stepen psihičkih i fizičkih oštećenja, podrška okoline i drugi faktori u bliskoj su vezi sa mogućnošću pojave recidiva. Do recidiva će doći kada žudnja za supstancom kao biološki fenomen i socijalna presija da se supstanca upotrebi nadjačaju lične ili lečenjem izgrađene mehanizme odbrane. Višemesečne i višegodišnje apsti- nencije ukazuju da žudnja nije presudna za pojavu recidiva. U prvim danima i nedeljama apstinencije žudnja je najjača, pa je prema tome i mogućnost recidiva veća. Zavisnici koji apstiniraju bez lečenja, tzv. amaterski apstinenti, najčešće ne donose odluku da trajno apstiniraju, već odlučuju da ne koriste supstancu neko vreme. Oni postavljaju sebi određene „rokove“, posle kojih ponovo upotre- bljavaju supstancu od koje su zavisni i bez prisutne biološke potrebe tj. žudnje. Duge apstinencije dovode do psihičkog i fizičkog oporavka. Zavisnik je ohra- bren i dobija potvrdu da nije zavisan, da može da apstinira i kontroliše unos sup- stance. Nažalost ponovno korišćenje supstance ponovo aktivira sve toksikoman- ske obrasce i intenzivira posledice. Apstinencija samo dovodi do oporavka, ali ne i do mogućnosti kontrole zloupotrebe supstance ukoliko se ona kasnije ponovi. Bez obzira na dužinu apstinencije, gubitak kontrole kao toksikomanski fenomen ostaje trajan tj. doživotan.

Recidiv ima individualno, ali i interpersonalno značenje. Recidiv je sistem-   ski proces u kome i individua i njena okolina imaju svoje mesto, sprečavanje, ali i provociranje recidiva zavisi od čitavog sistema u kome zavisnik živi i  radi. Apstinencija i recidiv za zavisnika mogu da znače i odbranu od perma- nentnih pritisaka i zahteva okoline i kažnjavanje okoline. Neki alkoholičari apstiniraju ne samo zbog lične želje i uvida da pijenje donosi probleme već i zbog alkoholičarske manipulacije. Preciznije, apstinencija trenutno (i privreme- no) oslobađa alkoholičara od socijalnog pritiska zbog pijenja. Takve apstinencije alkoholičar najčešće koristi s jednim ciljem – da ponovo pije. Na taj način dolazi do začaranog kruga u kome pritisak okoline, apstinencija i recidiv predstavljaju beskonačan niz apstinencija.

Apstinencija često nastaje i kao rezultat delimičnog uvida u bolest zavisnosti i posledice. Takav uvid može da uslovi kraću ili dužu apstinenciju koja se završava onda kada uvid ili gubitak koji je nastao zbog zloupotrebe supstance izgube svoje prvobitno značenje. Motiv za apstinenciju tada slabi, a mogućnost za re- cidiv se povećava. Sa oporavkom psihičkog i fizičkog stanja i ublažavanjem pos- ledica prethodnog korišćenja supstance, kod amaterskih apstinenata povećava se mogućnost recidiva. Apstinencija kod njih ima značenje iskupljivanja i poka- janja za prethodne posledice zloupotrebe supstance i ponašanja. Takođe ne pronalaze prednosti života bez zloupotrebe supstanci i ne stvaraju novi sistem vrednosti. Kao što se kod depresivnog bolesnika povećava rizik od suicida posle jasnih znakova oporavka, slično se kod amaterskih apstinenata povećava rizik od ponovnog pijenja posle saniranja posledica od prethodnog. Apstinencija uz lečenje znatno smanjuje mogućnost recidiva, jer pruža pouzdaniji okvir zavis- niku i njegovoj porodici da primene odgovarajuće mere i spreče recidiv.

Do ponovne zloupotrebe supstance, i pored jasnih posledica, kod zavisnika dola- zi i zbog prisile tj. žudnje za supstancom. Ovaj uticaj na recidiv je isključivo biološki, kraće traje, a na njega se može uticati adekvatnim medicinskim merama. Drugi nivo – stvaranje novog sistema vrednosti, trajniji je i dugoročniji zadatak. Bez stvaranja novih odnosa aktivnosti, usmerenja i ciljeva nema kvalitetne, tra- jne i definitivne apstinencije. Odgovarajući terapijski proces može da doprinese ostvarenju novih ciljeva, dok je njihovo spontano ostvarenje bez lečenja retko i najčešće neefikasno.

Rani recidiv najčešće se javlja prvih dana pošto je zavisnik prihvatio ili započeo lečenje. U tom periodu su česte apstinencijalne krize i otvorena žudnja. Komunikacija sa okolinom još uvek je nedovoljna, pa zavisnik izbegava da ot- voreno govori o žudnji koja ga preplavljuje. Recidivu doprinose: nedovoljna kritičnost, precenjivanje sopstvenih mogućnosti u pogledu apstinencije, nejasni motivi za lečenje itd. Pravilan terapijski pristup u cilju ublažavanja i otklanjanja apstinencijalnih simptoma i brzog psihičkog i fizičkog oporavka, poboljšanje ko- munikacije sa porodicom i stručnim timom, prepoznavanje žudnje itd. pomažu zavisniku da prevaziđe početne teškoće u uspostavljanju apstinencije.

U ovoj fazi porodica može svojim rigidnim stavom, a nekada i kaznama, da doprinese pojavi recidiva. Zbog toga bi terapeut trebalo da pomogne porodici kako bi postupila na najbolji način u cilju prevencije recidiva. Nekada članovi porodice ne prihvataju da učestvuju i sarađuju u lečenju što zavisnik doživljava kao odbacivanje i kaznu. Nekada zavisnik zaista nema adekvatnog saradnika, pa je uglavnom usmeren na ustanovu kojoj se obratio. Za prevenciju ranih recidi- va veoma je važna podrška koju daju važne ličnosti iz porodičnog i socijalnog okruženja pacijenta. Čak i kad zavisnik nema užu porodicu, podrška može da se nađe u drugim osobama sa kojima živi i radi. Nekada i hospitalizacija može da bude dobro rešenje kako u cilju saniranja zdravstvenih posledica, tako i u smislu prevencije recidiva kod osoba koje u prvom trenutku nemaju adekvatnu socijalnu podršku.

Na pojavu recidiva u ranoj fazi lečenja može da utiče i terapijski pristup. Prevazilaženje početnih kriza, razgovor o početnim problemima i putevima nji- hovog rešavanja, kao i uspeh u tome, doprinose da se recidiv izbegne i uspešno nastavi lečenje.

Recidiv tokom procesa lečenja. Recidivi u kasnijim fazama lečenja javljaju se kod pacijenata koji imaju česte i izražene apstinencijalne krize, koji su nedo- voljno motivisani za lečenje i suštinski ga ne prihvataju i koji imaju slabu saradnju i podršku okoline. Neki od njih ne prihvataju da trajno apstiniraju doživljavajući takvu odluku kao hendikep ili socijalnu invalidnost. Oni se u stvari, pripremaju za novo pijenje. Početno poboljšanje zdravlja i odnosa sa okolinom ohrabruje ih da eksperimentišu sa umerenom upotrebom supstance. To su ljudi koji nisu izgradili novi sistem vrednosti kao ni nove odnose sa okolinom.

Recidiv u toku lečenja pokazatelj je i nedovoljnih ili neadekvatnih aktivnosti po- rodice u njegovom sprečavanju. Stanje pred recidiv obeleženo je pojavom zna- kova krize (nervoza, napetost, žudnja za supstancom), ali i poremećenim odnosi- ma između članova porodice. Odstupanje od dogovorenih i ustaljenih porodičnih i terapijskih aktivnosti, izbegavanje razgovora o problemima, vraćanje na stari način življenja i ponašanja, odlazak na mesta gde se ranije supstanca konzumi- rala ili komuniciranje sa starim-zavisničkim društvom predstavlja tipično stanje pred recidiv. Zavisničko ponašanje i odnos prema porodici, poslu i obavezama polako se vraća na stari nivo. Čitav ovaj skup ponašanja ukazuje na predstojeći recidiv. Pravilan postupak okoline u toj fazi može da spreči recidiv. Zbog toga je važno da zavisnik i njegova porodica nauče da prepoznaju rane promene u ponašanju u odnosu prema lečenju – rane pokazatelje krize koja se otvorenom komunikacijom ili odgovarajućim terapijskim pristupom može sprečiti (16).

Recidiv posle završenog lečenja (kasni recidiv). Recidivi mogu da se jave i posle završenog lečenja i dužeg perioda stabilne remisije. Za alkoholizam se, na primer, kaže da je recidivantna bolest. Neki autori zastupaju koncept tri trećine: jedna trećina alkoholičara trajno i uspešno apstinira, druga trećina povremeno recidivira, a treća trećina nastavlja da pije posle završenog lečenja. Međutim, efikasni terapijski programi značajno podižu procenat onih koji trajno apstiniraju. Ipak, jedan broj alkoholičara i pored evidentnog uspeha u lečenju i poboljšanja u svim oblastima funkcionisanja posle nekoliko godina recidivira.

Razlozi za recidiv posle višegodišnje uspešne apstinencije su višestruki. Njih  bi trebalo tražiti kako u strukturi ličnosti samog zavisnika (i promeni struk-  ture tokom vremena) tako i u stilu i načinu rešavanja razvojnih zadataka ili kriza u kasnijim fazama životnog ciklusa. Posle višegodišnje apstinencije i zadovoljavajućeg kvaliteta življenja najčešće slabe terapijskim procesom raz- vijeni obrasci komuniciranja i rešavanja problema. Dolazi do opuštanja i mini- miziranja nekih problema koji se javljaju. Takođe, dolazi do postepenog vraćanja na stare obrasce življenja. Neke neočekivane krize u životu (smrt člana porodice, hronično oboljenje, finansijski problemi itd) mogu da budu predisponirajući fak- tor za ponovno pijenje. Skoro kod svih osoba koje su recidivirale nakon duge apstinencije nalazimo smanjenje ili prekid komunikacije o svakodnevnim sit- uacijama i problemima. Izgleda da je jedina uočljiva razlika između onih koji recidiviraju i onih koji apstiniraju posle duge apstinencije, upravo u nivou i kvalitetu komunikacije. Osobe koje dobro komuniciraju o problemima i načinu njihovog rešavanja imaju daleko više izgleda da prepoznaju i spreče recidiv od onih koji to ne čine. Čak i oni koji su imali težak stepen zavisnosti kao i izražene posledice, mogu uspešnije apstinirati od onih sa blažim tokom bolesti i posledi- cama, ukoliko imaju dobru komunikaciju sa okolinom.

Recidiv je moguće objasniti i sa gledišta prezaštićujućeg terapijskog pristupa koji pacijenta čini zavisnim od terapeuta, terapijske grupe ili ustanove. U zaštićenim terapijskim uslovima zavisnik rešava svoje probleme, ali kada završi terapijski program ne uspeva da samostalno prevaziđe određene krize što se može završiti recidivom. Ovaj fenomen može da se izbegne pravovremenom pripremom paci- jenta za završetak lečenja, naročito ako se radi o dugotrajnim terapijskim pro- gramima.

Recidiv je moguće predvideti, prepoznati i sprečiti. Svaki lečeni zavisnik tre- balo bi da pretpostavi da će tokom života imati manje ili više izražene krize koje mogu da se jave u širokom rasponu od blažih poremećaja raspoloženja do otvorene i jake želje za pijenjem. Odstupanje od prihvaćenih i uspešnih načina za prevazilaženje određenih životnih problema, zapostavljanje porodičnih ul- oga, slabljenje komunikacije i vraćanje na stare zavisničke obrasce življenja i ponašanja, predskazuju recidiv. Ove promene su najčešće vidljive i dugo traju, pa se na njih može uspešno delovati. Izbegavanje provokativnih situacija i ak- tivnosti, briga o psihofizičkoj kondiciji, povremeni duži razgovori sa članovima porodice ili konsultacija stručnjaka u rešavanju pojedinih problema, mere su koje neki lečeni zavisnici uspešno koriste u prevenciji recidiva. Ukoliko ipak dođe do recidiva, neophodno je brzo traženje pomoći i zaustavljanje recidiva uz analizu i rešavanje prethodnih problema i poboljšanje komunikacije u porodici.

Pošto jedna kategorija lečenih zavisnika recidivira i posle višegodišnje uspešne apstinencije, brza intervencija porodice doprinosi sprečavanju daljeg pijenja i produbljivanja posledica. Recidiv dolazi kao stari, zaboravljeni ali prikriven engram koji u datom trenutku može da provocira upotrebu supstance. Povre- mena analiza načina i kvaliteta rešavanja životnih problema ima za lečenog za- visnika veliki značaj u smislu prevencije recidiva. Recidiv kao sistemski proces u kome učestvuju individua, njena porodica i okolina, kao i terapijski sistem treba posmatrati kao rezultat interakcije alkoholičara i njegove okoline. Sistem- sko posmatranje i proučavanje recidiva daje bolji okvir za njegovo objašnjenje kao fenomena i sigurnije smernice za efikasniju prevenciju.