Poznato je da genetika u pojedinim slučajevima može biti značajan fak- tor u razvoju bolesti zavisnosti. Još od davnina je primećeno da deca roditelja koji su zavisni od alkohola imaju veću verovatnoću da i sama tokom života postanu alkoholičari. Poslednjih par decenija urađene su brojne studije sa ciljem da se identifikuje specifičan gen, odnosno genski lokus, koji bi bio odgovoran za razvoj adikcije. Međutim, treba imati u vidu da genetika bolesti zavisnosti ima određene specifičnosti u poređenju sa drugim bolestima. Bolesti zavisnosti su po prirodi multifaktorske, odnosno na njihov nastanak, pored genetike, značajno utiču i faktori sredine. Međutim, ono što bolest zavisnosti suštinski razlikuje od nekog drugog multifaktorskog psihijatrijskog poremećaja poput shizofrenije, je to što je za razvoj adikcije neophodan kontakt sa supstancom. Drugim rečima, osoba koja nikada tokom života ne dođe u kontakt sa drogom, neće nikada postati zavisnik, bez obzira koliko ima jaku genetsku predispoziciju. Mendelova pravila nasleđivanja ne važe za bolesti zavisnosti. Alkoholizam, jednom kad se ispolji kod individue, može da izostane u nekoliko narednih generacija potoma- ka, i obrnuto, odsustvo alkoholizma kod roditelja i svih ostalih srodnika, ne mora nužno da znači njegovo odsustvo i kod dece. Slična je situacija i sa ostalim sup- stancama poput heroina, kokaina, amfetamina itd. Danas se često kaže da se niko ne rađa kao zavisnik, kao što se niko ne rađa imun na bolesti zavisnosti. Postoji nekoliko pristupa za dizajniranje i sprovođenje naučne studije koja bi ispitivala genetiku zavisnosti. Poslednjih nekoliko godina, brojna istraživanja su urađena na animalnim eksperimentalnim modelima. Na primer, specijalnim tehnikama molekularne biologije, moguće je kod miševa inaktivirati gen za koji se sumnja da ima ulogu u adikciji, a onda testirati da li ti miševi imaju veću verovatnoću da razviju bolest zavisnosti nakon kontakta sa supstancom, u poređenju sa kontrolom.

Najviše rezultata vezanih za genetiku bolesti zavisnosti je dobijeno ispitivanjem alkoholizma. Utvrđeno je da u miševa posebnu ulogu imaju geni Per1 i Per2 i da njihova inaktivacija dovodi do povećanog unosa alkohola kako zbog poremećaja metabolizma alkohola, tako i zbog drugačijih bihejvioralnih obrazaca nakon uzimanja supstance (Brager et al. 2012; Gamsby et al. 2013). Na animalnim eksperimentalnim modelima je takođe utvrđeno da je gen koji kodira serotoninski 1B (5-HT1B) receptor takođe potencijalno značajan u razvoju al- koholizma (Crabbe 1996). Miševi kod kojih je ovaj gen bio mutiran imaju veću sklonost da uzimaju konzumiraju etanol u poređenju sa kontrolom. U cilju ispi- tivanja uloge genetske predispozicije u nastanku bolesti zavisnosti, danas se sve češće koriste takozvane studije blizanaca. Ispitivanjem jednojajčanih blizanaca (faktički imaju isti genom), koji su tokom života bili izloženi različitim sredin- skim uslovima, može se okvirno evaluirati u kojoj meri nasleđe, odnosno sredi- na, utiču na razvoj adikcije. Ove studije, međutim, imaju značajna ograničenja. Naime, kao što genetski materijal čoveka utiče na ponašanje tokom života, tako i ponašanje, odnosno sredinski faktori utiču na genetski materijal, u smislu povećane ili smanjene ekspresije pojedinih gena. Ove epigenetske promene (npr. metilacija/demetilacija) dovode do toga da je kod čoveka teško razdvojiti uticaj nasleđa od uticaja sredine u smislu kvantifikacije.

Poslednjih godina, ubrzan razvoj novih tehnologija, je otvorio nove mogućnosti u istraživanju biološke i neurofiziološke osnove bolesti zavisnosti. Nanotehnologi- ja je omogućila uvođenje novih eksperimentalnih metoda, kako u molekularnoj biologiji, tako i u ostalim fundamentalnim naukama. Po definiciji, nanočestice su mikroskopske čestice čiji je dijametar manji od 100 nanometara. Nanočestice imaju specifična biofizička svojstva koja ih bitno razlikuju od drugih hemijskih jedinjenja. Zbog svoje male veličine, mogu da prolaze kroz veliki broj bioloških barijera poput ćelijske membrane, nukleoplazme u kapilarne barijere. Posebno je značaj njihov ponekad nesmetan prolazak kroz krvno-moždanu barijeru koji im omogućava da imaju ulogu transportera drugih hemijskih supstanci, kao što su lekovi, do centralnog nervnog sistema. Nanočestice se mogu „funkcionalizo- vati“, odnosno modifikovati tako da imaju povećan afinitet za pojedine receptore ili specifičnu tkivnu strukturu. Na ovaj način moguće je dizajnirati savremeni na- nosistem koji je sposoban da određeni lek isporuči i oslobodi u tačno određeni, bolesni deo organa, čime se povećava efikasnost, a smanjuje toksičnost leka.

U in vitro uslovima, nanočestice su do sada uspešno konjugovane sa ve- likim brojem lekova koji se koriste u psihijatriji. Mnogi antipsihotici, poput haloperidola, tioridazina ili risperidona, proizvedeni su u nanoformi. Za neke antipsihotike, pokazano je da na animalnom eksperimentalnom modelu na ovaj način prouzrokuju manje ekstrapiramidalnih neželjenih efekata nego kada se ad- ministriraju u konvencionalnom obliku. Pokazano je da se antidepresivi takođe mogu proizvesti u okviru nanosistema.

Buduća istraživanja će pokazati da li se nanotehnologija može uspešno primeniti u kliničkoj psihijatriji, odnosno u terapiji shizofrenije, depresije ili bolesti zavisnosti. Da bi se nanočestice uvele kao dodatak standardnoj terapiji, potrebno je detaljno ispitati njihovu farmakokinetiku i farmakodinamiku. Od posebne važnosti će biti testiranje njihove biodistribucije i deponovanja u ljud- skom organizmu, kao i potencijalne hepatotoksičnosti i nefrotoksičnosti.